Zahvala

Tražeći susedno srce, da zbog tebe kuca,

Izgubio si vreme darovano od Tvorca.

Sapleo se milion puta o jedno pitanje:

Kome pokloniti svako svoje svitanje?

U naručju mnogih pokušao plesati,

Ne bi li ljubav uspeo otplesati.

Al’ prava ljubav ne pleše se, znaš.

Ako hoćeš da je uzmeš, moraš da je daš.

Jednostavno, prosto, mnogi bi to rekli.

Ne znaju da zbog ljubavi propali su neki.

Onda to i nije bila ljubav prava,

Jer ona je bezuslovna, milostiva, zdrava...

Al’ nisu je tražili na pravome mestu.

Ne prelazi dva puta tu pogrešnu cestu.

Pa, zapravo, ona se i ne može preći,

Jer ovde se radi o uzvišenoj sreći.

Na ovoj planeti takve sreće nema,

Jer mnogo je tuge, mnogo je problema.

Ipak, takva sreća nedostižna nije,

U Gospodu našem Svevišnjem se krije.

Kad’ prođu svi zvukovi, oblici i sene,

Isus Hrist nas poziva: „Dođite kod mene.“

Ima l’ lepše arije od ovoga glasa,

Koji stalno nanovo i nanovo stasa?

Ljudi malo znaju, al’ ovo bi trebali,

Kako ih zli vukovi ne bi vrebali

I čekali iza svakog ugla šansu povoljnu

Za svoju podlost, ovom svetu dovoljnu.

Nije ovaj svet, pak, ono čem’ se teži.

Kako nam život ne bi bio teži

Prigrlimo bližnje i smerni budimo,

U Hristu ležimo, u Hristu se budimo.

Pokorni budimo u svakom svom htenju,

Mudri budimo u konstantnom bdenju,

Ponos i gnev držimo što dalje

Od srca, duše, očiju i glave.

Služimo Onom koji život darova,

Bez čijeg blagoslova nema pravih parova.

Bez čijeg je prisustva skoro nemoguće

Zamisliti mir i slogu unutar kuće.

Danju i noću Njemu se molimo,

Al’ ne za sve čemu mi izvolimo,

Nego za ono za šta On zna

Da nam treba, nedostaje i pripada.

Ničim’ mi nismo tu milost zaslužili,

Hiljadu smo ljudi prokleli, rastužili...

Hiljadu smo srca slomili k’o staklo,

Ali on se iz naših nikad’ nije mak’o.

Zar takvu blagodat prokockati lako,

Kao da te Gospod nikad’ nije tak’o

I svojim ti primerom stavio naznanje

Da nisu bitni slava, bogatstvo, imanje...

Da je bitno ono što nosiš u duši,

Jer to ne može nikad’ da presuši.

Kad’ se jednog dana vineš na nebesa,

Neće biti krvi, kostiju, ni mesa.

Duša će ti samo još disati tako,

Nekom’ biće teško, nekom’ biće lako.

To će ti zavisit’ od ovog’ života.

Neka te pred licem Božjim ne bude sramota.

 Slađana Golijanin