Portret

ovo je jedini način

da te zaustavim

da na tren izoluješ zvuk mog glasa

jer mi je dosadilo da ti okrećem glavu da pogledaš

u sebe

iznutra

i nađeš rešenje za neizdrž.

nisi više mali dečak

ne možeš više sve

prestaješ i da želiš više

hipnotišeš dlanove da ti stvore aplauz

ili barem potapšu po ramenu

toliko ih te je opkolilo

toliko su ti blizu

a promiču ti njihovi suvi pogledi i zubi bez usana

uši bez šupljine da prođe zvuk

pa se tvoj glas odbija i pomera te glave

ka grudima i nazad

njihovo klimanje  stvara vetar

koji ti podiže nos

i gura u njega iskrivljenu sliku

onih što su ti duvali

svež vazduh u lice.

pa kad nos krene da pada

tražiš nove lagane glave

da te nahrane

i navučen ne vidiš

da i tvoja ima putanju

ka grudima i nazad.

dok sam te poznavala

precrtavao si svaku granicu

lutao tragao brinuo

toliko da nisi mogao da smiriš puls

grčenje želudca i pritisak u glavi

tvoja se priroda bunila nepravdi

branila od gluposti

tvoj je glas umeo da pomera

ali je panika počela da te hvata obema rukama

i unela ti ideju da misleći o drugima povređuješ sebe.

presekao si se na pola da nećeš podneti

umesto da pustiš da te ojača razvoj

i bol svojim šiljkom produbi dušu

kako bi mogao da osetiš i dubinu radosti

krv je prejako ključala

pa si video rešenje u njihovoj mlakosti

svejednila

prosečnosti.

dok su se temperature jednačile

para koju si otpuštao zakašljala me je

samo što sam se okrenula

postao si bledi dečak

postao si centrik

oko kojeg kruži para nekadašnjeg ključanja

vidim je kako se razilazi

kao što će i prozirni levitatori

centikocentričnog sistema.

kad ostaneš sam

znaćeš da nije crni svileni konac

bio slika na tavanu

da on šije život i bez tebe kao igle

i da među koncima koji su ti se ulepili među prste

nema tebe

ti si to rasparano platno

koje si sam postavio u prometni foaje

da svako umoči svoj prst u boju

pa nije ostalo mesta za tvoj otisak.

tek ćeš tada videti odraz:

ulubljene grudi

ispucale oči

usne koje ne mogu da se razdvoje.

shvatićeš da si zakržljao

iznutra.

odavno već nećeš biti dečak

a poješće te nemir

sedenja u sobi sa sobom. 

koliko stihova treba da prođe kroz moje prste

da uhvatim pravi da zapišem baš tebe

u punoći koju ne želim da zaboravim

a više ne znam jesi li takav ikad postojao.

slikala sam svim tehnikama

ali su se jarke  boje

ponosa orla i neba

čistote ribe i mora

magije jelena i šume

pretvarale u garež

a šta imam ja od palete puna sivila.

veruješ samo u svet iz ogledala i prednje kamere

ne treba ti niko da ti okreće jabučice naopako

dok veruješ da ova planeta ima privilegiju

što postojiš baš na njoj.

deliš nepravdu oholost

nebrigu

pitaj vikipediju šta je bahatost

pa pomisli koliko si porastao

i hoće li ostati nešto

u tebi

kad ti gravitacija aure oslabi

pa se taj svet u kome živiš sasuši

popuca i nestane u komadima.

Dragana Vukanac