Duša dušu razume

Duša dušu razume

Može se rečima dati do znanja
Šta se može i šta se ume
Ono između redova tragove ostavlja
duša je ta koja dušu razume...
Mogu se pisati razne stvari
i igrati se rečima do bola
to dobro duša dušu razume
ne treba tu posebnog odgovora.
Postoji neka tanana nit
most koji spaja dve obale,
pogrešan korak je kao ispit
granica između ozbiljnosti i šale.
Misli su ono što vode u sutra
Izgubljeno žele da vrate
Duša dušu čeka na kraju puta
To ljudi nikako da shvate.
Reči su samo odraz trena
Nekih želja, možda sanja,
Razloga nekog možda i nema
dok uzdah iz grudi izranja.
Duša je ta koja dušu razume
Bez reči, kroz etar,
Oseća se kao talas kad toplinom obuzme,
tu tajnu zna samo vetar.

Šolkotović Snežana

Pismo

Pismo

Pišem pismo svome drugu najboljem
Obraćam se tebi,dirigentu u zanosu
Upravljaš orkestrom bez ljudi
Svi smo mi na svoj način ludi
Opet JA o ljubavi....

Nema nikog drugog u vidokrugu
Ludo jedna poslušaj me samo
Nije ljubav sve što se voli
Nit je bol sve što zaboli
Nisi TI više u ljubavi...

Ne okreći glavu na drugu stranu
Ne prelaziš cestu u punom prometu
Mogućnosti razne nisu u dometu
ON ti piše kartu života...

Sa očekivanjima pretjeruješ
U začaranom krugu se vrtiš
Nije kružni tok da se razumijemo
Složi si više kockice u glavi
Ako nisi sada,kad ćeš?
Nismo MI ako se za ruku držimo...

Pretjerao si sa očekivanjima
U svađi su sa željama ko i pamet tvoja
Stavi si dlan na grudi,vidi dali izdajica tuče
Brzo il polako,ovisi s kim si
Na VI nismo,ako se volimo....

Posvećuješ li pjesme samo jednoj ženi
Ili se svaka u njoj pronalazi
Hrpicu pepela žrtvuješ uspomeni
Zaboravu vjetra daješ poljupce
Ispucale usne imaš ljubavi
Prvu kap slobodno otpiši
Kad ONE ljube na kiši
Pamet u glavu....
Ko zadnju kap slobodno otpiši

Petar Chernov

I ja sam za mir

I ja sam za mir

Nije rat, ono za čim čeznem
Da nekom brat, nekom otac strada
Ponekad dok razmišljam, sjednem.
Da li je naša krv vrijedna jednog grada?

Nije rat, ono što bih htjela da me budi.
Da se nebo smrkne i umrtve ljudi.
Da se puške nose umjesto šešira
Ljudi moji, ja bih htjela samo malo više mira.

Sjenka crna tinte razlivene 
obliva nam ponos otadžbine neke
Ako jednom pitate mene, 
isto je čovijek i onaj iz Jerusalima i iz Meke.

I ne kidišite na one koji vas gone
da srca svoja dajete u vjetar.
Već im molitvu čitajte iznad ikone.
Ko zna zbog čega su oni postali ne par.

Nije rat, 
to zbog čega pjesma teče
Oca nemam, al' brata neću dat'
Šta od njega da mi bude preče?

Ko će sutra da mi popravi bravu?
Vaše uglancane fotelje će da ćute.
Ko će da lomi kolač za krsnu slavu?
Da nam ubijate potomke, da vam ljubimo skute?

Nemam ništa protiv rata,
ni rat protiv mene
Al' ne dam svog brata
za te livade zelene.

Ne dam za ognjište
Ne dam za šume, pašnjake
Ne dam za vaše nove stolice
vama što sami sebi praštate.

Nisam protiv rata, 
ali za mir jesam
Da sutra mogu otvoriti vrata
i čovijeku koji je bijesan

Nisam protiv ničeg
al' za ljubav ustajem
Ne može iz puške život da niče
za taj čin žrtvu ne dajem.

I ne budite ludi!!
Zaboga, ljudi! 
Vrijedi li zaista život dati
za komad zemlje po kojoj ćemo svi hodati?
Zemlja jeste naša mati.
Ali zapamtite, majka je i onog koga ćeš ubijati.

Svetlana Pejić

Hana Efendić -NIA

Pozdrav,zovem se Hana Efendic.Imam 17 god.i rodjena sam u Dablinu,roditelji su mi iz Sarajeva i puno godina se bavim pisanjem. Moji radovi ukljucuju kratke price,poeziju i razne pjesme, Jedna od njih je pobijedila nagradu na lokalnom tamicenju. Knjige me cine sretnom kao i citanje..Clan sam kluba pisaca, 'Virgina House Writers'. Inace student sam prve godine ekonomskih nauka.biznisa i politike. Imam svoj blog na weebliju.

Nedavno sam napisala knjigu zvana NIA, koja opisuje zivot mlade djevojke u Dablinu i problemima u kuci i skoli kao i njenoj borbi da ih rjesi i prevazidje. Nia ima veliku zelju da nadje svoju srecu i ako to ne izgleda nimalo lahko,jer njena mama je alkoholicar a profesori nemaju nimalo razumjevanja za njen polozaj i probleme koje je stalno prate. Dobila sam do sada puno pozitivnih komentara i voljela bih da vise ljudi procitaju Niu a pogotovo bosanski narod.

Knjiga je napisana na engleskom i možete ju kupiti na linku: https://www.amazon.co.uk/s/ref=nb_sb_noss?url=search-alias%3Ddigital-text&field-keywords=hana+efendic+nia

Sanjala sam kako te ljubim

Sanjala sam kako te ljubim

Sanjala sam kako te ljubim
kako žar očiju bukti kroz tamnu noć,
borila sam se da se iz sna ne probudim,
prijao mi je svaki dodir tvoj
kao da nadamnom ima magičnu moć...
Sanjala sam kako me grliš
kako me ugnježdenu u tvom naručju
sreća ispunjava ,
kako u mislima našoj zvezdi hrliš,
a vetar mirisom poljskog cveća
svaki trenutak nadahnućem dočarava...
Sanjala sam kako me strasna želja obuzima
i dušu plima ljubavnim plamom plavi,
nisam znala da toliko osećanja u meni ima
da si inspiracija života,
u kojoj sve sa tobom ima smisla,
u snu i na javi...
Sanjala sam tvoje ruke
koje se kao grane povijaju oko mog tela
kao da ga od nepoznatog brane,
dodiri su bili neme poruke
mojih sanja vrela...
Molila sam se da zora još ne svane...
i vreme za nas stane...
Sanjala sam te da si mi u svemu blizak,
da si ogledalo duše moje,
jedan poljubac je bio dovoljan znak
da se ostali više ne broje...

Snežana Šolkotović

Ti pišeš, LOLA objavljuje!

Natječaj! 

U Lolin mailbox svakodnevno stigne nekoliko mailova pod naslovom “Želim pisati za Lolu”. Među tim tekstovima ima ličnih priča, osvrta na svakodnevicu, kratkih priča i putopisa. Veliki broj tih tekstova zaslužuje svoj prostor za objavu i upravo to nas je inspirisalo da im taj prostor i damo.

Pošaljite konkurs svima za koje znate da pišu, podijelite, omogućite nekom da se za njegov talenat čuje dalje od njegove tastature. Pardon, olovke.

Više saznajte na linku: http://www.mreza-mira.net/vijesti/ti-pises-lola-objavljuje-publika-nagraduje/

Obojimo svijet bojama mira i ljudskih prava

Natječaj mreže za izgradnju mira

Povodom obilježavanja Međunarodnog dana ljudskih prava, Mreža za izgradnju mira, u okviru USAID-ovog projekta PRO-Budućnost, poziva vas da dostavite literarne radove na temu “Obojimo svijet bojama mira i ljudskih prava”.

Ideja takmičenja “Obojimo svijet bojama mira i ljudskih prava” je da se na kreativan i inovativan način skrene pažnja na problem kršenja ljudskih prava u Bosni i Hercegovini, da se potakne aktivizam i mobilizira šira javnost u afirmaciji ljudskih prava.

Pozivamo vas da pošaljete radove u obliku literarnog rada (pjesma, priča ili esej).

Više saznajte na linku: http://www.mreza-mira.net/vijesti/takmicenja-nagrade/literarno-takmicenje-obojimo-svijet-bojama-mira-ljudskih-prava/

Dah svoje duše nesebično rasipam

Dah svoje duše nesebično rasipam

Možda ne znaš uopšte o čemu snivam,
da ti uvijek bez obzira na sve, sreću poželim,
i ne znaš da tugu osmijehom prekrivam,
svoje tuge spakujem, životu se veselim.

Kad bi znao koliko sam sebe povrijedila
što zavoljeh ljude, pa sebi žile skraćujem,
cijelu noć sam u tišini i čekanju provodila,
ljubav dajem, no prazninu u odjeku čujem.

Jer, ja ne grlim rukama srce moje te steže,
ja ne pjevam glasom, suzama pjesmu prosipam,
ja kad volim sebe dajem, nek’ mi bude teže,
dok ljubim i dah svoje duše nesebično rasipam!

Suzana Teofilović

Želim...

 Želim...

(Moj glas za ljudska prava i mir) 

  Ja bih željela da nema korupcije, nasilja, zlostavljanja, ubistva, progonjenja, gladi, siromaštva...

   Moja najveća želja je da nikad i nigdje ne bude rata. Nepravde je, nažalost, najviše. Tako bih voljela da se iskorijeni sve što je loše. Voljela bih da sva djeca svijeta budu sretna. Željela bih da svi ljudi svijeta imaju miran san, da ne budu izloženi nasilju u bilo kojem pogledu. Voljela bih da svi imaju jednaka prava; da se školuju, da postanu čestiti, fini i pošteni ljudi.

   Svi trebaju slobodu i mir, da sretno žive i rade u svojoj zemlji, da ne moraju tražiti hljeba (posla) u tuđem svijetu. A najviše bih voljela da uvijek pobijedi pravda, istina i razumijevanje među ljudima. Jedino je to ispravan život.

   Kad bi se moje želje ispunile, ne bi bilo nepravde, ne bi bilo ratova, ne bi bilo gladi, ne bi bilo siromašnih, ne bi bilo ni bolesnih i sva djeca svijeta bi sretna bila.

Erna Muslić 

JU OŠ ''Vražići''

Tekst je nastao u sklopu konkursa "Moj glas za ljudska prava i mir"  koji  implementira  Mreža za izgradnju mira.

                                                                   

Zašto su neki ljudi neljudi?

  

 Zašto su neki ljudi neljudi?

(Moj glas za ljudska prava i mir)

U mojoj duši vlada mir. Ponekad neki (ne)ljudi poremete moj mir. Svojim lošim postupcima kvare ljudima raspoloženje, stvaraju nemir i čine mnoge loše stvari. Oni su neodgovorni, nepravedni, bezobrazni, zločesti. Ako to čine namjerno, onda su baš zli. Zli ljudi čine zla djela zbog kojih pate i trpe nedužni i nevini.

   Ja sam dijete koje živi u miru. Za svađe ne znam, za ljutnju ne znam. Voljela bih da ne znam ni za ratove. Rođena sam u nekom relativno mirnom vremenu, barem što se moje zemlje tiče. Za rat koji je bio u mojoj domovini, tek čujem ponekad, kad se babo prisjeti, pa nam poneku lošu i tužnu ratnu priču ispriča. Znam da je rat najgore zlo. Nažalost, neku ljudi ratuju. Da vam kažem! Ja ne želim da znam za rat! Žao mi je onih koji stradaju u ratu, žao mi je nevinih, žao mi je djece, žao mi je dobrih ljudi.

   Ja glasam za mir, jer samo za mir želim da znam. Glasam za mir za svu djecu, za moje vršnjake koji žive u strahu, u tuzi, u ratu. Za njih glasam, jer oni za mir ne znaju, jer oni na svoja prava nemaju prava. Sve im je oduzeto, pa im se oduzme i najveća svetinja koju rođenjem dobijemo, oduzmu im i živote. Zato moj glas ide za mir, za ljudska prava, za sve na ovom svijetu koji su sve to imali, pa izgubili.

   Ja sam dijete i ne razumijem baš najbolje šta se to dešava u svijetu odraslih. Ali pokušavam da razumijem bol zbog gubitka dragih osoba. Kad vidim da neko dijete plače jer traži majku, zaboli me duša. Ne mogu ni zamisliti kako bih živjela bez majke. To razumijem i zbog njih plačem. Ja bih bez majke bila izgubljena, bila bih niko. Kako bih se ja, dijete od 12 godina, mogla suočiti sa svijetom, sa životom, da nemam majku?

   Ja sam sretno dijete, jer imam majku, oca, sestre. Imam sretan i ispunjen dom. Djeca o kojoj pričam, neka su i mlađa od mene, pa su ipak suočena sa surovim svijetom odraslih. Ja i ne znam šta je daleki svijet, šta je život. Znam da negdje u svijetu postoje ljudi koji pate i nisam sretna zbog toga. Žalim te ljude zbog njihove teške sudbine, ali mislim da sam nemoćna. Ne mogu im pomoći, ali dižem svoj glas zbog nepravde.

   Želim da se djeca na cijeloj planeti smiju, igraju, vesele, da imaju dom kao što ga imam ja. Želim da sva djeca imaju sretan život, da imaju sva ljudska prava. Kad odrastamo, i kad odrastemo, da imamo ljudska prava koja nam niko ne uskraćuje. Svi smo ljudska bića i trebamo se ponašati kao ljudi.

   Zašto su neki ljudi neljudi?

   Ja ne znam kakva je Sirija, ne znam ni kakva je Palestina. Nepoznati su mi Izrael, Rusija, Ukrajina... Ne znam šta se dešava u tim lijepim zemljama Istoka. Povremeno čujem za rat.

   Znam šta je Srebrenica. Znam da su i neki moji rođaci nađeni u masovnim grobnicama. Znam za tragediju koja je zadesila narod naše Srebrenice. Vidim fotografije, snimke stradanja, lica bez nadanja... Vidim majke bez djece, djecu bez roditelja, ljude bez svojih domova...

   I zato glasam za mir. I zato i ja hoću mir. Hoću da nam niko ne oduzima pravo na roditelje, na ljubav, na radost, na bezbrižno djetinjstvo.

   Glasam za pravdu. Glasam da pravda stigne sve one koji nam ubijaju ljudska prava i koji nam remete mir. Hoću pravdu za obespravljene. Želim pravdu za sve ljude svijeta. Želim mir za sve ljude svijeta.

Tahira Zukić 

JU OŠ „Vražići“

Tekst je nastao u sklopu konkursa "Moj glas za ljudska prava i mir"  koji  implementira  Mreža za izgradnju mira.

Ne veni

Ne veni

Spomen sam tobom
nad crnim grobom
podigla vrišteći samoće
Slomi se samo onaj ko letjeti hoće

Ne veni!
Znaš li da "Pjesma ženi"
nije isto što i "Pismo majci"
Pa čemu onda početci ako ostaju okrajci?

Mi smo obrnuto sjeli
na taj krug života, još nedozreli
Tek ucvali
a već se ucrvali

Nije li najljepša jabuka plod truo
Zamotaj ono što nisi čuo
I pokrij se plaštom nade
postoji noću jedan san koji snove krade

Silovito me noćas zvijezda oživjela padom
Sjenke neke neznane koračaju gradom
Ako ikad prepoznaš dio mene u nečijoj slutnji
Pometen i gorak, pusti vjetar neka ćuti

I nemoj poći putem mojih galopiranja
Galop je taj davno spaljen 
Poslije bezbroj umiranja
vidjećeš koliko si udaljen

Odmori se na mom krilu izvijenom
ja sam ptica koja više ne leti 
Svo je vino odveć popijeno
ko se još pijanog pijan sjeti

Svetlana Pejić

Naučite nas da stvaramo

Naučite nas da stvaramo 

(Moj glas za ljudska prava i mir)

Svako jutro da me obasja toplina mira,

To, moje je pravo.

Pogledom tražim druga i njegovo ime važno nije,

Da je ČOVJEK, bitno mi je.

Moje pravo je da IME MOJE ni pogledom ne dotakne niko,

I TVOJE da ostane, časno, netaknuto, IME.

Pravo je  i da učim, mislim, i da stvaram, kao i svako dijete u svijetu.

I niko da ne ometa me.

Knjiga na dohvat ruke da mi bude.

Imam pravo znati ZNANJE korisno vremenu koje živimo.

Ono od nekad, prošlost neka bude, bolje da po strani ostavimo...

Ne želim učiti nebitno, tratiti vrijeme, krasti sekunde, minute i sate, od SEBE.

Želim STVARATI  NOVO i radi tebe, i radi mene,

I za one sutra.

Naučite nas kako da ZNANJEM STVARAMO!

Neka nam priroda knjiga bude, ne opterećujte nebitnim djecu, te male ljude!

Moje pravo je,

I da me shvate kao biće koje ima svoje zebnje, kušnje i svoje ljepote.

Ja nisam ni drugi, ni treći, ni isti, ja sam JA.

O svijete, shvati i onog drugog, i onog trećeg, i mene.

Priđi nam, omiriši našu ljepotu, ne ustručavaj se otkriti našu DOBROTU.

U mirisu naše LJEPOTE izgradi pravednije sutra,

Mirnija jutra.

Očima našim pogledaj svijet, pravednije biće jutro,

Mirisniji biće cvijet.

Prepoznaj nas, ne sakrivaj svoje  krilo, osjeti naše bilo.

Pruži nam ruku, ne okreći glavu,

Utočište naše budi, bićemo bolji ljudi.

Pričali su mi rat šta je. Znam, u trenu nestane sve!

Teško breme tog krvavog vihora, s lica Zemlje,

Nestati mora!

Sva tužna srca majki pjesmom i molitvom,svijete, razgali,

u ratovima, zaradi tamo nekih ciljeva, nevini životi su pali.

Pitam se svijete,

Od ŽIVOTA DJEČIJEG vrijednije šta je?

Kakva bogatstva, kakve međe?

Šta je od malog srca preće?

O bože, MIR nam podari.

Dižem glas!

Da se vedriji rađamo.

Da se otkucaji srca i dalje glasno čuju, i da srca u ljubavi druguju.

Da koraci naši slobodom zvone.

Da znanjem vrijeme pratimo.

I naučite nas, novo da STVARAMO!

Eman Habota 

Tekst je nastao u sklopu konkursa "Moj glas za ljudska prava i mir"  koji  implementira  Mreža za izgradnju mira.                                    

Čahura

Čahura

Tragovi guma na zaboravljenom putu
Bijelom i prašnjavom leži moja čahura
Nisi ni zakočila kad si me presjekla
Prozirno me ubijaš,ali boli zapravo

Meka si srca i uviđavna skroz
Znao sam da ćeš me poštediti
Nisi ti jedna od tih,nećeš me povrijediti
Moram se roditi ponovo 
U 32-oj,ni sad nije prekasno
Da budem tuđi konačno

Otuširaj se nakon svega
Mjesto vode pusti mlaz kajanja
Jer teško puštam ono što me ubija
Žila kucavica radi još na meti bluda

Obriši mi usne da musav nisam
Od pepela tvoga sa tijela pokore
Neke se boli nikada ne prebole
Neke se sreće nikad ne usreće

Udišem zadnje trenutke ovog svitanja
Bogom danog,rodit ću se ponovo
U nekom drugom biću željnog ljubavi
Pod maletom od valova silnih strasti
Poginut ću nečasno i glasno

Petar Chernov

Sviđa mi se tvoja slika

Sviđa mi se tvoja slika

Lepo te je videti nasmejanu
poput zore koja sunce jutrom razbudi,
lepo je videti u tvojim očima tajnu
koja otima uzdah čežnje iz grudi.
Lepo te je videti opet 
bar onako, iz daljine, na slici,
jedan osmejak, bezbrižni gest
koji se ponavljaju po nekoj navici...
Lepo te je videti opet
nežnu dušu koja podseća na let leptira,
na onu tihu sreću koja poput plime navire
koja osvaja, traži svom srcu malo mira...
Sasvim slučajno sam videla tvoju sliku
na njoj tvoje prelepo lice,
žao mi je što tad nisam imala priliku
da ti kažem da si predivna poput devojčice...

Šolkotović Snežana

Dobar čovjek

Dobar čovjek

Htjela bih noćas
zaspati duše čiste,
čistih misli, hrabrih
rečenica, s’ ljubavlju leći.
Šta je dobrota?
Je l’ to ono što iskoriste
oni što ti sutra
ni zdravo neće reći?!

Htjela bih da nikome
zlo ne pomislim, ni takvima,
što me samo pogledaju
kad pomoć od mene traže,
htjela bih da nemam
sebičnosti u mojim riječima.
Srce, ti si ono što
se djelima pokaže!

Dobar je čovjek dobar,
takav se rodi i istraje,
ne po zaslugama drugih,
odveć bi kamen postao,
dobar je dobrotom skovan,
prašta, bodri, snagu daje!
U ljubav i dobro nikad’
vjerovati nije prestao! 

Suzana Teofilović

Nedodirljiva

Nedodirljiva

Igram se sa stvarnosti i maštom
Zato ne pijem neparnim danima
Iz tvoga pupka životne sokove
Ostalim danima si moja

Zalijevam jarku želju da ne uvene
Nedodirljivu tebe teško je sabiti
U jedan krevet posut ružama
Popucale su nam kapilare sjećanja
Neuronima stavljam rampu jer
Odnijela je poljubac u prazno prva mećava

Ne sjećam se svake radnje prošlih dana
I bijele vrane jednom zavole one crne
Nedodirljiva si i nebeskom svodu nedokučiva

Dolazi na vidjelo svaka nit moje savjesti
Kad sam zapao pred vratima tvog stana
Pas pokisli od kiša suza i žalovanja
Onog bečkog dječaka nema više
Majko,odaj mu komemoraciju
Izleglo se nešto strano,neviđeno

Uništila me,savela me na jednu
Sintaksu bez rješenja
Nedodirljiva tvoja crta naravi
Idemo tako u nedogled
Mogu i bez šlaga na torti
Potrošio sam ga na tebe

Zasladim te po željama
Valjajući se po tuđim posteljama
Nije bitno što nisi prava ti 
Nije bitno što mi za vratom dahće
Prijeka potreba za tobom nedodirljiva

Petar Chernov

Volio je oktobar

Volio je oktobar

Volio je oktobar, ranu jesen
miris kiše omamljen listom
Trgajuć puteve tek zanesen
koračali smo ulicom istom

Volio je jake kiše slušati u hodu
jarke boje naslikavao bi letom
Slaveći sopstvenu slobodu
što nije rob ovom svijetu

Volio je sve nijanse smeđe
u kovitlac s' vremenom da pređe
Noge mu zasute pjeskom vrelim
Ja zapravo taj oktobar u njemu želim.

Miriše na izazvane kiše,
niko tako nije mogao da miriše,
na plodove sazrele, kasne
u očima mu dječije basne

Volio je oktobar, zasut put lišćem,
gledat' kako travu mraz pritišće
Ruke mu, grane kestena
odsjekli jednog kasnog septembra.

Oči mu, svodove divljih rijeka
popila plima i osijeka
Usne mu, leden temeljac kamen
ohladila ljeta koja i sad rane

Volio je oktobar, jesen...
Ni sad ne smijem,
priznat' ma ni ptici
to mrtvilo sunca na ulici.

Svetlana Pejić

Jesenja šetnja

Jesenja šetnja

Gledao ih je kako plivaju, kako polako zamahuju svojim nogama, otisnuvši se kao barke po bistrom, hladnom Dunavu.Kao da su svesni svoje lepote, Labudovi bi tako graciozno plivali kao da namerno žele da izazovu divljenje koje svojom pojavom izazivaju. Labudovi su polako obuzeli sve njegove misli dok je prijatan povetarac sa Dunava oterao sve njegove brige. Ove veličanstvene ptice kao da su u tomtrenutku osetile spokoj koji ga je polako obuzimao te su mu polako prilazile, nemareći za ljude koji su im bacali hleb. Kao da su znale da mu je potreban njihov graciozni ples te su ga rado izvodile.Ognjen je često od kad je postao student bio zamišljen nad samim sobom. Često su ga mucili zli duhovi prošlosti koje nikako nije uspevao da se oslobodi. Ptice su sada već u jatima prolazile pored njega i vodile između sebe nekakav za njega nerazumljiv, labudovski dijalog. Mučilo ga je to što nikako nije mogao sebi da nađe cilj. Nije bio spreman da se nosi sa svime što mu je bilo nametnuto. Dolazak na kej bi ga uvek smirivao. Čim bi ulice u Zemunu postajale sve tešnje, znao je da se neće izgubiti, kad bi naišao na kaldrmu, znao je da ga svega par ulica deli od keja. Često bi ga na tom putu zaustavio neki turista i upitao „Where is Gardos tower“, kako je dobro poznavao jezik nije mu bilo teško da odgovori. Zaista to je bio najlepši deo grada koji je on obožavao. Čim bi sišao do keja zapljusnuo bi ga svež povetarac sa Dunava, a muzika iz okolnih restorana bi ga opustila dok je hodao ka gladnim labudovima. Čulo se, tamo negde na splavu je svirao valcer. Rado bi ga zaplesao da je imao sa kim. Ponekad je bio tužan zbog toga, svi su imali nekoga a on jednostavno kao da nije imao sreće, premda nikada nije bio ljubomoran zbog toga. Polako se smrkavalo, sa Dunava su dopirala svetla sa barki. Radovao se proleću i letu ali ni slutio nije da je jesen ovako lepa, činilo mu se kao da je prvi put upoznao ovo godišnje doba. Taman se udubi u misao a najednom ga prekine zvono sa obliznje crkve, vreme brzo prolazi. Razmišljao je šta će dalje, nikako nije mogao da pronađe sebe u nečemu, a možda će „ nešto“ pronaći njega...Jesen je uvek bila prilika za neki.novi početak, čim opadne prvi žut list promene se već dešavaju. Jedno je znao, da mora da veruje u sebe, niko ne može verovati u vas ako ni vi sami ne verujete u sebe. Imao je dosta prijatelja, mada malo iskrenih a još manje onih koji bi ga razumeli. Kada je shvatio da ljudi pokušavaju da razumeju.druge ljude polazeći od sebe samih, počeo je svaki savet da uzima sa rezervom. Neki svirači su svirali na šetalištu. Zateklo ga je iznenadno mahanje nečije ruke ispred njegovih očiju. Bila je to Milica, drugarica iz srednje škole, koja je sada već besno protestovala: -Zašto me ignorišeš, praviš se da me ne vidiš, još gore, gledaš kroz mene.

-Izvini, zamislio sam se a i pogled mi odlutao iznenadjeno je odgovorio.

- Ma da, kako da ne, svo vreme ti mašem, hranila sam labudove malo ispod tebe besno je vrisnula. Bio je totalno iznenadjen i u čudu

-Mislio sam da ovde, kako vec dugo dolazim, da ne  mogu nikog poznatog da sretnem, šta ćeš ti ovde i koliko vidim, sama ?

-Svi su negde otišli, ostala sam sama kod kuće pa sam morala negde izaći. Čudi me da se ranije nismo videli, dolazim često ovde da hranim Labudove i da ubijem samoću.

Odjednom je shvatio da ne treba više da razmišlja, samo bi se još više spetljao. Jesen je zaista počela. Zgrabio ju je za ruku i poveo u šetnju dok je niz ulicu svirala starogradska muzika.

Radisav Nešić