Jesen je.
Opada lišće.
Na rastanku poče boljeti u grudima,
Ta bol je poznata svim ljudima.
U maskirnoj uniformi,
sa ruksakom na leđima krenu u boj.
Prati ga trudna žena.
„Ne tuguj,
Zar ti ne bi bilo drago da budem heroj?“
A ona poviče:
„Ne idi! Nemoj!“
Zna ona.
Mrtav vojnik nije heroj.
Promijenjeni su idoli.
Cijenjen je onaj
koji se Boga ne boji.
Okrenu se i podiže ruku.
Sjeća se posljednjeg osmijeha,
svake večeri dok plače,
sama u krevetu,
na njegovom jastuku.
Nikad se nije vratio.
I dok je na grobu film premotavala
Žali što ga nije više zaustavljala
da ode.
Ginuo za idole, ginuo za ljude
Oni mu i mrtvom sude.
Maštao o pobjedi, o slavnom kraju rata,
A nikad svog sina neće čuti
kako ga zove tata.
I sve je za nju kao i prije,
Sve je isto, a drugačije...
Samo njen heroj uz nju nije.
Vladana Drljo
Nema komentara:
Objavi komentar