Buđenje grada
Uz jutarnju kaficu pratim buđenje našeg grada.
Slušam cvrkut ptica, lavež pasa, neke slučajne prolaznike i svoje misli.
Jedna žena priča s nekim, govori mu: „Mi nismo više isti“, sutra ili večeras će ga ostaviti.
Uporno se svađa s njim, možda je i zaslužio da mu ne da priliku da se promeni.
Iza nje ide lokalni pijanac, peva neke pesme, već dugo je samac.
Luta okolo prljav, izgužvan...
Nema dostojanstva, ni srama, verovatno glavu na drugu stranu okreće ona dama.
Prolazi i jedan stranac, pita za muzej grada, ali niko ga ne sluša ili niko ne zna gde se ta zgrada nalazi.
Par minuta kasnije gomilica klinaca u prvu smenu odlazi, smeju se, pričaju glasno, sve im je ravno.
Imaju krila, bukvalno misle da mogu poleteti i nadam se da će svako od njih u svoju bolju budućnost odleteti.
Neka gospođa uznemireno viče na dete, izgleda da jutros nije imala sreće da se probudi raspoložena, rasterećena agresivnosti.
Možda su je zvali iz banke, treba da plati neke rate, a nema odakle.
Ovi ljudi su istom ulicom prošli u razmaku od najviše deset minuta, kroz centar grada, ali jedni – druge nisu primetili, sigurna sam u to.
Verovatno se ne poznaju, ali istom ulicom koračaju.
Možda i vole iste knjige, istu muziku...
Možda gledaju iste TV programe, emisije, filmove...
Možda ih muče isti ili slični problemi.
Možda, možda i samo možda...
Neću saznati da li bi jedni – druge mogli oraspoložiti uz jutarnju kafu, zato što ljudi ovako rano vide samo sebe i svoje padove.
Niko se jutru ne raduje, svi žure.
Niko nije srećan što ima samo toliko problema.
Gledaju ispred sebe, koračaju žurno i trljaju desno oko koje im još nije sasvim budno.
Sve mi je to čudno, sve me to nervira i zašto ljude ništa osim njihovih potreba ne zanima?
Milica Janković
Nema komentara:
Objavi komentar