Jesenja šetnja

Jesenja šetnja

Gledao ih je kako plivaju, kako polako zamahuju svojim nogama, otisnuvši se kao barke po bistrom, hladnom Dunavu.Kao da su svesni svoje lepote, Labudovi bi tako graciozno plivali kao da namerno žele da izazovu divljenje koje svojom pojavom izazivaju. Labudovi su polako obuzeli sve njegove misli dok je prijatan povetarac sa Dunava oterao sve njegove brige. Ove veličanstvene ptice kao da su u tomtrenutku osetile spokoj koji ga je polako obuzimao te su mu polako prilazile, nemareći za ljude koji su im bacali hleb. Kao da su znale da mu je potreban njihov graciozni ples te su ga rado izvodile.Ognjen je često od kad je postao student bio zamišljen nad samim sobom. Često su ga mucili zli duhovi prošlosti koje nikako nije uspevao da se oslobodi. Ptice su sada već u jatima prolazile pored njega i vodile između sebe nekakav za njega nerazumljiv, labudovski dijalog. Mučilo ga je to što nikako nije mogao sebi da nađe cilj. Nije bio spreman da se nosi sa svime što mu je bilo nametnuto. Dolazak na kej bi ga uvek smirivao. Čim bi ulice u Zemunu postajale sve tešnje, znao je da se neće izgubiti, kad bi naišao na kaldrmu, znao je da ga svega par ulica deli od keja. Često bi ga na tom putu zaustavio neki turista i upitao „Where is Gardos tower“, kako je dobro poznavao jezik nije mu bilo teško da odgovori. Zaista to je bio najlepši deo grada koji je on obožavao. Čim bi sišao do keja zapljusnuo bi ga svež povetarac sa Dunava, a muzika iz okolnih restorana bi ga opustila dok je hodao ka gladnim labudovima. Čulo se, tamo negde na splavu je svirao valcer. Rado bi ga zaplesao da je imao sa kim. Ponekad je bio tužan zbog toga, svi su imali nekoga a on jednostavno kao da nije imao sreće, premda nikada nije bio ljubomoran zbog toga. Polako se smrkavalo, sa Dunava su dopirala svetla sa barki. Radovao se proleću i letu ali ni slutio nije da je jesen ovako lepa, činilo mu se kao da je prvi put upoznao ovo godišnje doba. Taman se udubi u misao a najednom ga prekine zvono sa obliznje crkve, vreme brzo prolazi. Razmišljao je šta će dalje, nikako nije mogao da pronađe sebe u nečemu, a možda će „ nešto“ pronaći njega...Jesen je uvek bila prilika za neki.novi početak, čim opadne prvi žut list promene se već dešavaju. Jedno je znao, da mora da veruje u sebe, niko ne može verovati u vas ako ni vi sami ne verujete u sebe. Imao je dosta prijatelja, mada malo iskrenih a još manje onih koji bi ga razumeli. Kada je shvatio da ljudi pokušavaju da razumeju.druge ljude polazeći od sebe samih, počeo je svaki savet da uzima sa rezervom. Neki svirači su svirali na šetalištu. Zateklo ga je iznenadno mahanje nečije ruke ispred njegovih očiju. Bila je to Milica, drugarica iz srednje škole, koja je sada već besno protestovala: -Zašto me ignorišeš, praviš se da me ne vidiš, još gore, gledaš kroz mene.

-Izvini, zamislio sam se a i pogled mi odlutao iznenadjeno je odgovorio.

- Ma da, kako da ne, svo vreme ti mašem, hranila sam labudove malo ispod tebe besno je vrisnula. Bio je totalno iznenadjen i u čudu

-Mislio sam da ovde, kako vec dugo dolazim, da ne  mogu nikog poznatog da sretnem, šta ćeš ti ovde i koliko vidim, sama ?

-Svi su negde otišli, ostala sam sama kod kuće pa sam morala negde izaći. Čudi me da se ranije nismo videli, dolazim često ovde da hranim Labudove i da ubijem samoću.

Odjednom je shvatio da ne treba više da razmišlja, samo bi se još više spetljao. Jesen je zaista počela. Zgrabio ju je za ruku i poveo u šetnju dok je niz ulicu svirala starogradska muzika.

Radisav Nešić