Zašto su neki ljudi neljudi?

  

 Zašto su neki ljudi neljudi?

(Moj glas za ljudska prava i mir)

U mojoj duši vlada mir. Ponekad neki (ne)ljudi poremete moj mir. Svojim lošim postupcima kvare ljudima raspoloženje, stvaraju nemir i čine mnoge loše stvari. Oni su neodgovorni, nepravedni, bezobrazni, zločesti. Ako to čine namjerno, onda su baš zli. Zli ljudi čine zla djela zbog kojih pate i trpe nedužni i nevini.

   Ja sam dijete koje živi u miru. Za svađe ne znam, za ljutnju ne znam. Voljela bih da ne znam ni za ratove. Rođena sam u nekom relativno mirnom vremenu, barem što se moje zemlje tiče. Za rat koji je bio u mojoj domovini, tek čujem ponekad, kad se babo prisjeti, pa nam poneku lošu i tužnu ratnu priču ispriča. Znam da je rat najgore zlo. Nažalost, neku ljudi ratuju. Da vam kažem! Ja ne želim da znam za rat! Žao mi je onih koji stradaju u ratu, žao mi je nevinih, žao mi je djece, žao mi je dobrih ljudi.

   Ja glasam za mir, jer samo za mir želim da znam. Glasam za mir za svu djecu, za moje vršnjake koji žive u strahu, u tuzi, u ratu. Za njih glasam, jer oni za mir ne znaju, jer oni na svoja prava nemaju prava. Sve im je oduzeto, pa im se oduzme i najveća svetinja koju rođenjem dobijemo, oduzmu im i živote. Zato moj glas ide za mir, za ljudska prava, za sve na ovom svijetu koji su sve to imali, pa izgubili.

   Ja sam dijete i ne razumijem baš najbolje šta se to dešava u svijetu odraslih. Ali pokušavam da razumijem bol zbog gubitka dragih osoba. Kad vidim da neko dijete plače jer traži majku, zaboli me duša. Ne mogu ni zamisliti kako bih živjela bez majke. To razumijem i zbog njih plačem. Ja bih bez majke bila izgubljena, bila bih niko. Kako bih se ja, dijete od 12 godina, mogla suočiti sa svijetom, sa životom, da nemam majku?

   Ja sam sretno dijete, jer imam majku, oca, sestre. Imam sretan i ispunjen dom. Djeca o kojoj pričam, neka su i mlađa od mene, pa su ipak suočena sa surovim svijetom odraslih. Ja i ne znam šta je daleki svijet, šta je život. Znam da negdje u svijetu postoje ljudi koji pate i nisam sretna zbog toga. Žalim te ljude zbog njihove teške sudbine, ali mislim da sam nemoćna. Ne mogu im pomoći, ali dižem svoj glas zbog nepravde.

   Želim da se djeca na cijeloj planeti smiju, igraju, vesele, da imaju dom kao što ga imam ja. Želim da sva djeca imaju sretan život, da imaju sva ljudska prava. Kad odrastamo, i kad odrastemo, da imamo ljudska prava koja nam niko ne uskraćuje. Svi smo ljudska bića i trebamo se ponašati kao ljudi.

   Zašto su neki ljudi neljudi?

   Ja ne znam kakva je Sirija, ne znam ni kakva je Palestina. Nepoznati su mi Izrael, Rusija, Ukrajina... Ne znam šta se dešava u tim lijepim zemljama Istoka. Povremeno čujem za rat.

   Znam šta je Srebrenica. Znam da su i neki moji rođaci nađeni u masovnim grobnicama. Znam za tragediju koja je zadesila narod naše Srebrenice. Vidim fotografije, snimke stradanja, lica bez nadanja... Vidim majke bez djece, djecu bez roditelja, ljude bez svojih domova...

   I zato glasam za mir. I zato i ja hoću mir. Hoću da nam niko ne oduzima pravo na roditelje, na ljubav, na radost, na bezbrižno djetinjstvo.

   Glasam za pravdu. Glasam da pravda stigne sve one koji nam ubijaju ljudska prava i koji nam remete mir. Hoću pravdu za obespravljene. Želim pravdu za sve ljude svijeta. Želim mir za sve ljude svijeta.

Tahira Zukić 

JU OŠ „Vražići“

Tekst je nastao u sklopu konkursa "Moj glas za ljudska prava i mir"  koji  implementira  Mreža za izgradnju mira.