Jesam li srećna ?

Probudila se toga jutra sa neobičnim pitanjem: „Jesam li srećna?“ Umjesto uobičajene jutranje rutine, ona je razmišljala samo o tome. Pitala se, podsjećala, zamišljala...činila sve ne bi li došla do tog odgovora. Mučilo ju je to. Mučila ju je spoznaja da odmah nije odgovorila „ Da, jesam!!“

Po jutru se dan poznaje, rekoše nekad, njoj je jutro bilo u znaku pitanja. Nije mogla da da samoj sebi odgovor. Nije mogla da se sjeti pravog razloga za sreću, ali ni za tugu. Jednostavno, nije mogla. Previše je razmišljala kako bi trebao da zvuči odgovor? Šta drugi misle, da li je srećna? Kako to izgleda sreća? Da li to znači da je i ona srećna?

Razmišljanja su ju vodila  u nedogled. Gubila se u samoj pomisli o sreći. Gubila se u svojoj stvarnosti. Gubila se u danu koji je tek počeo, a nije bila ni svjesna. Pokušavala je da dokuči do istinske sreće. Sama pomisao da nije znala šta da odgovori samoj sebi, navela ju je da „posloži“ stvari. Ovako...

Zdrava sam, to znači da sam srećna. 

 Imam prijatelje i to je znak sreće.  

 Mlada sam, da definitivno i srećna.. 

Hmm, ljudi me cijene, poštuju, vole. 

Zadovoljna sam svojim uspjehom, trebalo bi i da sam srećna.

 Ljudi oko mene su srećni, onda i ja trebam biti. 

 Osmjeh mi je glavno oružje, ukazuje na sreću.

Slušam ljude, a i oni mene....


Stvarajući sve veću listu razloga zbog kojih bi bila srećna, uvidjela je da ipak možda i jeste. Ono  „ipak“ ju je malo kopkalo. Što to nije potpuno? Šta još nedostaje? Zbog čega ta sumnja još postoji?

Nije znala odgovor.

Nije znala da je ono što nedostaje, zapravo njeno uvjerenje da je srećna. Nedostajalo je to što  nije doživljavala sreću kao nešto istinsko. Nije uživala u svakom trenutku. Nije znala iskoristiti svaku priliku. Šta je sreća,  nije znala, jer nije dopustila sebi da ju osjeti, proživi, da uživa u njoj. Uvijek se pitala može li bolje, pametnije, drugačije? Kako bi trebalo? Šta bi to predstavljalo? Ako ovo - onda ono?

Potom se prepustila. Odlučila je da svaki dan bude njen dan za sreću. Jutro bi dočekivala sa monologom: 

„Šta je danas? Danas je tvoj najsrećniji dan“  

 Od toga dana svaki  dan je bio njen dan. Svaka sreća je bila potpuno doživljena. Svaki osmjeh je bio iskren. Od toga dana nije bilo pitanja sumnje. Nije bilo mjesta za tugu, mjesta za nepotrebnu brigu. Bilo je mjesta samo za sreću, pa čak i kada joj je sreća izmicala.

Pronašla je sreću u sebi. Pronašla je ono što će joj svaki dan činiti srećnim. Uvidjela je da sreća nije nigdje drugo nego u njoj samoj. Da srećni možemo biti ne zato što to drugi misle, nego zato što to mi hoćemo. Shvatila je da ne odlučuju drugi o našoj sreći, ali mogu biti dio nje. Širila je sreću i na druge ljude, osmjehom osvajala svijet. 

Jesam li srećna? – Da, jesam!!!

„U nama samima naći sreću je - teško, a negdje drugdje – nemoguće.“ Agens Repplier

Sanja Janjić