Strah me straha

Strah me straha

Strah me da te izgubim u letu
da ne postaneš vazduh i prestigneš kometu
Strah me da se ne rastvoriš u kišu,
da mi više dani na tebe ne mirišu

Strah me da te ne gubim
dok se budim,
Strah me da se trudim
jer od takvih bježe ljudi

Strah me da te grlim jače,
da ne shvatiš koliko mi znače
večeri u dvoje
Jer kad čovijek shvati, već izgubio je.

Strah me da se ne ohladiš
sve što brzo krene, brzo i dosadi
Strah me da te obradujem
ničija se sreća dugo ne raduje

Srca su nam pod štitom
već ranjena,pri tom
U mene pucaš, sebe razoriš
kad mi ništa ne kažeš, najviše mi govoriš

Razumijem te i kad me udaraš tišinom,
pravi se pijanac zapravo ne opije vinom
Već onim od čega strahuje
na nas nesreća već zamahuje

U mom liku, krik je nedorečen
šta je jutro, ne zna večer
Šta me tišti, tebe ništi
i kad smo najviše slični, nismo isti.

Tvoje su kolijevke bitke i ustanci
moje su samo bundeve u bajci
Dok ti osuđuješ Jevreje
ja govorim da ratovi ne vrede

Tvoji su snovi zasuti pravdom
meni se ni jedan san nije pravdo
Dok ti crtaš mrak po zraku
ja zore naslikavam u mraku

I kad smo najviše jednaki, isti nismo
Pogrešni smo
Dok se ja kajem ti grijeh pravdaš
kad ja ustajem, ti spavaš

Strah me da te budim
da me ne osude ljudi
Da me ne ismiju sopstveni prsti
da me strah u iluziju ne prekrsti

Strah me da ti priznam
da sam ja zapravo prizma
svega onog što se više ne nalazi
Jer se rađam tamo gdje Sunce zalazi

Strah me da se ne umoriš od moje ljutnje
da ne prestanu naše ćutnje
Strah me da te ne izgubim u hodu,
ovakvi teško dođu, lako odu

Strah me da se ne udaljimo
dok smo blizu,
jer ako se blizinom udarimo
uhvatićemo paralizu

Srca u oklopu ranjena
ko dva gorska kamena
puknuće u daljini
sijevnuće u tišini.

Svetlana Pejić