Moj golman

Moj golman

Sunčan dan, toplo, lepo.
Vreme je k'o stvoreno za šetnju.
Sedim u parku, ptice pevaju, uživam.
Tapše me po ramenu neko, okrećem se, on pita: „Je l' imaš cigaru?“, glas mu drhti, a i ruka kojom me za rame drži.
Vadim paklicu, pita da li ga se sećam, ježim se...
On nije trebalo da završi ovde, ovako, ovakav...
Njemu se smešila sreća, bio je potencijal.
Visok momak, golman, odličan đak, vedar, nasmejan.
Drug za primer, sin kakvog samo možeš poželeti.
Vredan, pošten, duhovit.

I šta se desilo onda?
Ne znam, pokušala sam da saznam, ali nisam uspela.
Ćale mu je umro, sad će sedma godina, majka mu se preudala.
Dobio je od nje stan, ali ne i pažnju.
Slala mu je novac, ali ne i razgovor.
Tad je sve niz brdo krenulo, u prvoj godini srednje.
Ja na jednu, a on na drugu stranu.
Retko smo se viđali, novo društvo smo pronašli.
Delovao mi je otsutno, polako se u sebe zatvarao.
Kad sam čula glasine nisam verovala, ali priznao mi je sam da se drogira.
Prestaće, ubeđivao me je, pričao je da je sve to samo prolazno, da se zeza.
Znam, zezali su se i pametniji od njega, pa nisu prestali.
Znala sam to i tad, pa sam njegovu majku pozvala i sve joj ispričala.
Krivicu je na mene prebacivala, pa sam se povukla.
Obijao je trafike, znala sam da ne lažu.
Prodavao je stvari, satove, stare slike i ramove.
Tukao se previše, počela sam da ga se plašim.
Da, počela sam da se plašim mog najboljeg golmana, dečka sa divnim osmehom.

Polako sam se povlačila, više nije vladao sobom.
Molio me je da mu dam novac, samo još jednom, pa još jednom i još jednom.
Unosio mi se u facu, bilo je nečega zastrašujućeg u njegovom glasu.
Zvao me je, ali ja sam ga ignorisala.
Godine su prolazile, samo bih ućutala kad bi neko pričao o njemu.
Često sam se noću pitala da li postoji neki način, neka osoba, nešto ili neko, bilo šta i bilo ko.
Znala sam da je u jednom periodu stvarno želeo da prestane sa tim, ali to je vodopad koji te vuče svojim putem, jednom skočiš u tu vodu i više ne možeš da se vratiš nazad.
Plivaš, mlatiš rukama i nogama, ali ideš, ipak, tamo gde te voda nosi.
Ljudi iz straha odlaze od tebe, neki misle da ćeš i njih navući, a neki da ćeš im novčanik dotući.
Ja sam se prve opcije plašila...
Da sam mogla odmah bih ga spasila, to je bilo onda kada sam prvi put za jedan incident saznala, ali bila sam naivna.
Dok mi nije priznao, dok nisam čula taj ponizni ton verovala sam da je sve samo zajebancija.
Da sam znala gde ću ga danas zateći, koliko će se klošarski ponašati bila bih upornija.

Sad je već registrovan, ponižavan, pretresan.
Sad ga poznaju svi lokalni dripci, narkomani.
Sad ga svlači svaki policajac...
Sad spava u parkovima na klupama.
Sad nema kondicije.
Sad nosi pocepanu jaknu.
Sad nema na licu onaj osmeh lepi.
Sad je kasno...
Sad ima trag na svakoj veni.

A, nekad je hteo da se ženi, da bude na fudbalskoj sceni.
Hteo je da ostavi trag na terenu, a ne da se bode u venu.

Pitao me je kako sam, ja slagah da loše sam.
Ne želim da zna da dobro sam, osetiće poniženost, znaće da ga sažaljevam sad.
Ne želim da ga pozovem na piće, posramiće se.
Neću mu ni odeću nuditi, pobeći će i neće mi se više nikada javiti.

A, nije bilo tako nekad...
Još čuvam poklon koji mi je dao pre nego što je prvi put pao, pre nego što se sve saznalo.
Još čuvam poklon koji mi je dao dok su ga svi voleli, dok smo mu s tribina pevali.
Još čuvam u srcu njega, baš tog mog golmana sa slike koja stoji pored ogledala.
Još čuvam poklon, ali ne bih mu to rekla nikada...
Ne želim da zna koliko se krivom osećam.

Branio je svojim telom go, uspevao je u tome, bio je najbolji.
Nije uspeo da odbrani samog sebe, lopta ga je udarila prejako i bacila na travu.
Pokušavao je da ustane, danas za to nema snage.
Ja nisam više na tribinama, on nije na terenu.
Sad živimo u nekom drugom, tako okrutnom svetu.
On nema svoju scenu, ni publiku, već samo izbodenu venu.
Nema ni decu, ni ženu, samo ima tu prokletu, plavu venu.
Ja imam ogledalo, poklon i njegovu sliku.
Imam prošlost, ali nemam drugu priliku.
Kasno je, znam, jeste...

Čujem sirene, izvinjava mi se i odlazi.
Nestaje negde u prošlosti, k'o prašinu vetar ga fizički odnosi, ali znam, ostaće on tu dok postojim da se sećam.
Ostaće i teren, poklon, slika, ta scena odrastanja...
Ostaću i ja još par minuta s očima punim suza na ovoj klupici.
Kasnije ću ustati i otići, nikome o ovom susretu neću pričati.
Ko bi shvatio što pričam s lokalnim narkomanom u parku?
Niko, baš niko, zato što ga niko osim mene ne poznaje.

Svi osećaju da se ne kupa, ali niko ne zna kako se on oseća i kako se osećao onda u praznom stanu sam.
Svi znaju da je prljavi narkoman, ali malo njih zna da je on bio onaj golman.
Svi znaju da krade i da je krao, ali niko ne zna koliko je pre prosjacima love dao.
Svi znaju da je klošar, ali niko ne zna kakav je imao potencijal.
I tako, svi znaju, a niko ne zna ništa.

Milica Janković