Duša u kamenu

Duša u kamenu

Naučio me život svačem'
da prkosno pjevam
dok duša plače.

Naučio me život i sreći
najsjajnije se pada trčeći
I nemam vam više šta reći
naučila sam da pjesme nisu riječi.

Okrutnog oduzimanja zemlja je sita
ali niko te ništa ne pita.
I dok sve od sebe daješ,
dotle traješ i čovijek postaješ

Naučio me život hodanju po žici tankoj,
da postoji nešto gore nego kad te reže staklo.
A to je kad te život kida dio po dio.
Pa gdje je taj Bog što nas je stvorio?

Neki kažu u kišama, a kiše kasne
Neki kažu u vatrama, a vatre se zgasne.
Neki kažu na nebu, a nebo se smrkne
neki kažu u živitinjama, a životinja crkne.

Naučio me život lekciju o hrabrosti,
da čovijek prvo sebi mora da oprosti
Da nema veće žalosti
ako u kapi vode ne pronađeš kap radosti.

Naučio me život nicati u tlu neplodnom,
polovna sreća nije ona koju je neko preprodo
Već je gledamo okom jednim
dok od svačijih pogleda već blijedi

Naučio me život rasti sa greškama kanjonskim
ako zoveš Boga, ne govori mu španjolski
Već iz dubine srca makar crnog, najmračnijeg
ljubav je valjda nešto najtačnije.

Naučio me život baš svačem'
da se mudro smijem, dok sve u meni plače.
I da su ljudi naša ogledala,
nikad više nikog nisam pogledala.

Više ne tražim Boga u svemu
već sebe rastrganu po vremenu.
Kap vode sagorijeva u plamenu
Zašto onda mislite da duše nema u kamenu?

Svetlana Pejić