Razmisljam vec dugo o ovome, poceti da delim sa nekim sve, sa papirom.
Shvatio sam da je zivot kao rolekoster, prava ludnica.
Svakog dana se trudim da naucim nesto novo, i to uglavnom o ljudima,
volim da ucim o ljudima, volim dobro znanje, volim sve zapravo.
Pomislim kako mi je sve potaman ali uvek shvatim da mi fali jos nesto.
Zapravo ni ne znam sta je to nesto, ali ima necega u tome,
kao da bi to ispunilo sve rupe, sve praznine, a mozda i ne bi, ko zna.
Zamisljao sam da sam pisac, onako dobar pisac, sa losim pogledom na zivot.
Losim navikama i dobrim manirima, zivot je ponekad zaista komplikovan,
kad bi mogao da biras ko bi bio?
Ja zapravo ni ne znam, probao bi ali se ne bi se zadrzavao na istoj stranici.
Mozda i zato nemam nista za zadrzati.
Evo bas veceras mi je pala na pamet ideja da pisem, padala mi je i par puta
unazad ali sam veceras uzeo da pisem.
Dok pisem razmisljam kako li cu znati da li je dobro ovo sto sam napisao
ili je samo jos jedan tekst koji ce zavrsiti zguzvan i koji ce predstavljati
lopticu za pogodak u korpu. Jos jedna promasena trojka.
Vrlo negativno sa moje strane,ali sta je tu je, mozda i dam nekom da procita ovo
mozda imam talenta za promasene korpe. U poslednjim sekundama.
Imam talenta za sjebavanje stvari u poslednjim sekundama, kao sto su veze, ljudi,
stvari, zivot.
Ali opet nikada nisam mislio da sjebavam sebi zivot, nekako uvek mislim da sam u pravu
ali smatram da je to dobro misliti da si u pravu, jer opet ko ce ga znati sta je
i taj pravi put, mora se probati sve.
Zamisljam da sam napisao knjigu koja i nije tako losa, koju neko procita i zastane
na trenutak, onda je zaklopi stavi u staru kutiju i nastavi sa zivotom dok skroz
ne zaboravi na nju, pa je opet nekada procita pa ponovi ritual.
Ja radim tako sa knjigama, a i sa izborima, probam, vidim, ostavim, pa opet ispocetka.
Nekako sam uvek voleo to, pocetak, ali samo pocetak nikako sredinu ili kraj.
Prozivljavao bi ga iznova, dok mi ne dosadi, kada se zavrsi pocetak tu bi prekidao
ne idem dalje od toga. Pokusavao sam da shvatim zasto ali nije mi uspevalo, mozda
sam i to razmisljanje zapostavljao posle pocetka, ovo mi se vec cini zanimljivim.
Sta se desi kad ponestane ispiracije za pisanje, gde li je traze pisci.
Ili uopste ne postoji inspiracija vec nesto kao dobra volja zavrsiti zapoceto.
Sta li je tim piscima u glavama, zasto su poceli da pisu, zasto je uopste meni
i palo na pamet to, da napisem nesto, mozda samo trazim potvrdu da znam sva slova,
da znam da spojim recenicu, ako je tako onda sam uspeo, mogao bi to i da proslavim.
Sam sa sobom, volim kad sam sam u tisini, nekako mi se cini kao da uvidim neke stvari
koje zapravo i ne postoje, ali se vrte u mojoj glavi, odakle uopste dolaze i te misli
samo se taloze jedna na drugu, nikada ne prestaju, uvek su tu a cesto su neprimetne.
Anonimni autor
Nema komentara:
Objavi komentar