Strana 4
Dva je posle ponoci, primetio sam da uvek pisem negde u ovo vreme.
Kada se ugase svetla i utisa grad.
Danas sam razmisljao o stvarima koje se desavaju, i zapitao se po
hiljaditi put da li stvarno recenica 'ko zna zasto je tako dobro'
ima smisla, volim tu recinicu, puno puta mi je pomogla da se izvucem
iz cudnih stanja.
Ne vidjam se ni sa jednom devojkom vec neko vreme.
U medjuvremenu sam skapirao da sam dosta povredjivao devojke,
uglavnom nepromisljenim postupcima, umislio sam da sam sebi najbitniji,
nisam gledao nista iz njihovih uglova.
Cudno je to, jer uvek sam mislio da se trudim da devojkama ucinim
vreme provedeno sa mnom najboljim vremenom toga dana.
Ali sam samo tako gledao, tog dana, nije mi ni padalo na pamet da bi trebao
da im ucinim da im to bude najbolja nedelja, mesec, godina.
Zato se nikad nisam ni zadrzao dugo sa njima, sve su prolazile,
klizila im je kosa kroz moje prste i u medjuvremenu su nestajale,
mojom krivicom. Koja steta. Koje nanosenje stete.
Puste te u zivot a ti im uzvratis prazninom.
Prolazne ljubavi sa neprolaznim greskama. A svaka je lepa na svoj nacin.
KRAJ
Anonimni autor
Nema komentara:
Objavi komentar