Prestala sam da se borim
Da tražim ono za čim duša ceo život traga,
Više ne plačem, ne molim Raščistila sam sa vetrenjačama zasvagda...
Prestala sam da jurim varljive senke Dečiji plač u praznoj kolevci,
Daljine kroz snove daleke Bleda slova pod prašinom u svesci.
Prestala sam da verujem u čuda Kako želja opravdava cilj i svet menja,
Da će nestati bol i tuga Sa nekoliko reči izvinjenja...
Prestala sam da se borim sa samom sobom Sa osećanjima koja iznenada previru,
Pomirila sam se sa vremenom i Bogom Shvatila sam suštinu, ona je u duševnom miru...
Prestala sam da dižem prašinu Da tražim nešto nemoguće, Sada samo sledim srce, tražim ime za tišinu na ognjištu stare kuće. Tu sam našla sebe i sitnice Koje ceo život lepšim čine. Ne gledam u ogledalu svoje lice uživam u malim stvarima, pod čarolijom mesečine...
Šolkotović Snežana
Nema komentara:
Objavi komentar