Ona neće da bude šuma
gde naši glasovi nestaju
u oholom šuštanju lišća.
Ona će večeras lutati
sa mesecom u očima
i neće hteti da se sakrije
kad nedosanjani sni
dodju da je odvedu.
Ona neće da bude vetar
i curi kroz svaku naprslinu
u tesne kalupe misli,
ona moje reči prevodi
na jezike ratova.
Ona neće da bude topla,
ona neće da bude hladna
i zaboravlja me
dok oćijuka sa miševima.
Ona je poslednji član plemena
što živi u mojim proširenim venama
i sa srcem razgovara
dimnim signalima.
Ona me napušta,
u rukama nosi dve planine ničega
i kalcijum iz mojih kostiju.
Ostajemo sami bajka i ja.
"Da zapalimo po jednu"rekoh.
Dugo smo sedeli i pušili,
kolutovima dima smo gadjali
muve u letu i ćutali.
" Ti si jedna jako usamljena bajka
i sada idi"na kraju sam rekao
kad je tišina postala nepodnošljiva.
Nema komentara:
Objavi komentar