Na crnom vrancu
svilena koprena se miče,
uzde k sebi pritišćem sve jače.
Nozdrve konjske sapom praše.
Tutanj se čuje,sve jače i jače.
Sabljom režem misli moje.
Krv iz grudi šiba,
krikom jauk krotim.
I opet na crnom konju
svilena koprena se miče.
U daljini novi san rađam,
tutanj ratnika uz sebe vežem.
Čizme škripe borbom nabijene.
Dah se ledi,koža puca.
Slušaj me ratniče ,legendo stara.
Zaustavi već jednom
crnog Vranca svoga !
Nema komentara:
Objavi komentar