Otvorena vrata i ulazak u nistavilo... Koracam kroz hodnik i kroz usi mi prolazi neprijatan zvuk skripe starog namestaja, poklon od starih prijatelja.. Toliko starih da vise se i ne secam zasto su tu boravili, nikada nisu ni hteli biti deo mog sveta ali su bili izrazito vesti u kupovanju mog vremena.. Ulazim u nistavilo koje mogu osetiti i po zidovima i masnim tapetama, ko se jos obazire na to zivot umetnika je bas takav, natopljen s puno odricanja i previse redova, agresivnih reci i emocijom natopljenih slova.. Da bas emocija, kako uspeti ako nema njih? Nikako, pisete prazne stranice a to niko ne ume da cita.. Ja pisem mnogo, stranice, tekstovi... Odlazim iz mirnih coskova i posecujem terase sa puno glasne gospode, jer bas nju sam tu sreo.. Bila je najglasnija! Nikada niste videli taj osmeh, to najglasnije cutanje koje niko ne vidi koje niko ne cuje a koje samo ja osecam.. Predivno zar ne? Da duboka emocija, ne moze sa njom svako, ne zeli ni da pokusa, jer ne vidi put.. Njoj prilazis kao necemu sto vidis samo jednom i mozda ponovo za vecnost, a mozda i nikada vise jer nemas pravo na let kao drugi.. Moras da je osvojis samo na njen nacin! Pored nje je uvek stajao neko od one skupe elite koja u hrpi papira vidi obavezu a vikendom gaji ocne kapke, sve do momenta dok nisam zagrizao njene usne.. Da li su ukusne? Nije to ukus, to je igra, emocija, slast dolazi na kraju kada ona uzvrati. Zena. Tu je sada, lezi gola u mom nistavilu i tvrdi kako sam jedini koji svet vidi s prave strane. Boze, kako predivan stvor, ona razume, ona ne sanja.. Voli!
Kiric Branko
Nema komentara:
Objavi komentar